Sportski savez grada Subotice

Sport na putevima istorije

Kalman Petkovič

U "kišovitu" zoru onog dana kad je grad oslobođen, u oružanoj borbi na železničkoj stanici, poginuo je komandant Subotičkog partizanskog odreda. Bio je intelektualac, vešto je baratao perom, naučna problematika nije mu bila strana, a uz to i sportista. Isticao se na lakoatletskim borilištima. Sredinom tridesetih godina, kada su na terenima preko od bolnice kubikaši kolicima žurno prenosili zemlju za tribine blidućeg gradskog stadiona, student prava Jovan Mikić koji je u partizanskom odredu imao nadimak Spartak - bio je prvak Jugoslavije u troskoku. Kasnije iz Istambula donosi zlatnu medalju, koju dobija u skoku uvis. Njegovo ime urezano je u istoriju fizičke kulture i sporta Subotice, Vojvodine i Jugoslaviii. Sa Jovanom Mikićem Spartakom zaključen je jedan i počeo je novi period u sportskom životu Subotice. O tome što je počelo, govori ova knjiga.O prethodnim događajima trebalo bi da nešto kaže ovaj napis koji je neka vrsta uvoda.

Moderna fizička kultura u Subotici počela se razvijati u trećoj trećini prošlog veka. Ono što je bilo pre toga (utrkivanje konja, trke hrtova) čini, u stvari, pojmovni krug gospodske zabave. Događalo se i to, kako piše Ištvan Ivanji, da su građani iz zabave na glavnom gradskom trgu lovili puštene zečeve.
Čuvene trke hrtova, poznate u dalekim krajevima, priređivane su obično meseca novembra Tamo napolju na prostranoj čantavirskoj ravnici površine pet hiljada jutara, gde su nekada kmetovi pod nadzorom vlastelinskih pandura odradivali svoj kuluk. Posle tih takmičenja atraktivna povorka (hrtari u crvenim frakovima na konjima, a iza njih gospoda, bogataši i dame u paradnim kočijama) ulazila je u grad, gde su ponekad danima proslavljali hrtove pobednike.

U to vreme je Subotica mračan, blatnjav grad sa prizemnim kućama prekrivenim trskom. Izmedu 1857. i 1870. godine broj stanovnika joj je porastao jedva za pet odsto. Većina stanovništva bavi se ekstenzivnom poljoprivrednom prizvodnjom na primitivnom nivou. Grad još nema svoju industriju, a zanatstvo je nerazvijeno, trgovina slabo razgranata, saobraćaj u početnoj fazi, a prvi voz u Suboticu stiže tek u jesen 1869. godine. U društvenoj strukturi grada inteligencija je zastupljena sa svega jedan i po posto, a od pet odraslih građana samo jedan ume da čita i piše. To je razdoblje narodnih boljki i epidemija.

Dakle, takav je bio grad 1868. godine, kada u nastavnom planu tadašnje gimnazije dobija mesto učenje crtanja i gimnastike. Izabran je i majstor gimnastike u ličnosti Ištvana Papa koji, međutim, nije imao odgovarajuću stručnu spremu. Nadalje, nije bilo gimnastičke dvorane, tako da na tok nastave utiču i vremenske prilike. Časovi fizičkog vaspitanja do osamdesetih godina pretežno se odvijaju kroz igru. U tim igrama moglo je da učestvuje nešto preko dve stotine učenika, naime, toliko učenika uči u gimnaziji tih godina kada se broj stanovnika Subotice približo cifri od šezdeset hiljada. Uspostavljanjem železničkog saobraćaja ubrzava se krvotok grada. Pijace postaju sve življe, umnožavaju se radnje, a u prodavnicama se dobija sve raznovrsnija roba. Brži je i protok informacija. Menja se uloga novca, osnivaju se banke. Uporedo sa prodiranjem robe i novčanih odnosa - između 1870. i 1880. godine - započinje kapitalistički razvitak, veliko selo se urbanizuje, a društveni život biva sve intenzivniji. Pored kasina, političkih čitaonica i verskih organizacija, 15. decembra 1876. godine počinje da radi Subotičko klizačko društvo (Szabadkai korcsoljázó egvlet).
Novo društvo, u odnosu na utrkivanja i takmičenja sa hrtovima, koja evociraju uspomenu na feudalno doba, proizvod je građanskog progresa, vesnik savremenog života. Društvo kao svoje ciljeve ističe: podizanje valjanog klizalista, osposobljavanje klizača početnika, organizaciju izleta, priređivanje klizačkih proslava i takmičenja. Ciljevi svedoče o modernom društvu, ali u njega se može upisati samo onaj ko je stekao dobronamernu preporuku dva redovna člana i ko je imao četiri forinte za ove svrhe. U to vreme subotički nadničari rade osam dana za četiri forinte.
U godini osnivanja ovog ekskluzivnog klizačkog društva jedan šesnaestogodišnji mladić iz neke bogate porodice putuje čak u Napulj s ciljem da tamo sa izvornih grčkih skulptura modelira disk. Subotičani se s tim modeliranim diskom i drugim sportskim rekvizitima upoznaju avgusta meseca 1878. godine. Tada je u Kertvarošu, gde su u to vreme bili vinogradi i voćnjaci, priređena prva javna atletska predstava. Onovremena štampa među raznim takmičarskim disciplinama spominje trkačke i bacačke numere, mačevanje, rvanje i gimnastiku. Među akterima su mahom imena bogatih pojedinaca, uglavnom imućnih intelektualaca.
Inicijator premijere je Lajoš Vermeš (1860-1945), koji je od svog života pola veka i mnogo novca posvetio sportu. Učestvuje 1880. godine u osnivanju Subotičkog gimnastičkog društva (Szabadkai Torna Egylet), u čijoj upravi mesta dobijaju najviđeniji ljudi grada. Društvo još u toku iste godine organizuje vrlo uspelu „svečanu gimnastičku priredbu" u Gradskom parku (Dudova šuma - prim. prev.). Program traje dva sata, a publika oduševljenim i bučnim interesovanjem prati događaje.
Na leto iduće godine Subotičko gimnastičko društvo organizuje „takmičarski izlet" na Palić. Priredba počinje pešačenjem na razdaljinu od sedam kilometara: takmičari na pucanj pištolja startuju od železničke stanice, pošto su se prethodno uzajamno pozdravili stezanjem ruku, dajući svoju časnu reč da će se pridržavati pravila i da neće varati. Nakon „takmičarskog hodanja" slede još uzbudljivije stvari iza „Bagoljvara". Na programu su bokserske, mačevalačke, trkačke numere, bacanje kugle, plivačka takmičenja i umetničke vežbe (gimnastika). Lokalna štampa oduševljeno pozdravlja i ocenjuje započeti sportski pokret.

To je prva priredba čuvenih Palićkih igara. Bilo bi, naravno, preterano kada bismo palićke priredbe uporedili sa olimpijskim igrama, medutim, pionirski karakter ove inicijative nije sporan. Reč je o tradiciji, stoga njen značaj postaje sasvim jasan ako uzmemo u obzir da je Pjer Kuberten tek trinaest godina kasnije sazvao kongres čiji je cilj bio obnavljanje olimpijskih igara te da su prva olimpijska takmičenja novoga vremena organizovana tek nakon petnaest godina u Atini.

U upravi Subptičkog gimnastičkog društva nije bilo potrebne sloge. Članovi uprave, naime, nisu razumeli nastojanja Lajoša Vermeša, koji je sport hteo da učini dostupnim svima. Staviše, radi toga je, kako je to napisao Ernest Tili, u svom voćnjaku jedan prostor oivičen drvećem opremio raznovrsnim gimnastičkim spravama i lakoatletskim rekvizitima te je svakoga rado uvodio u tajne fizičke kulture. U otmenoj upravi nisu shvatili Vermeša, pa su smatrali da je nastran ili da se ekstravagantno ponaša. Nakon što je u proleće 1881. godine Lajoš Vermeš sa svojim drugovima trenerima objavio poziv za učlanjavanje u društvo, sazvana je radi reorganizacije skupština Subotičkog gimnastičkog društva, koja je podržala stav uprave i osudila ponašanje trenera. Tako počinje nesloga koja se okončava raskidom. Posle raskida (zvanično 25. jula 1888. godine) osnovano je Sportsko društvo Ahil (Achilles Sport Egylet), koje je dobilo važnu ulogu u organizaciji i popularizaciji palićkih igara i takmičenja.

Ideja o sportu dostupnom svima i na Paliću počinje da dolazi do izražaja od početka osamdesetih godina. U tom pogledu posebnu pažnju zaslužuje jedna tačka pravilnika o takmičenjima, prema kojoj na njima pored članova mogu nastupati i nečlanovi društva. Štaviše, za ove poslednje nije bila obavezna ni takmičarska odeća. Mogao se baviti sportom svaki ko je za to imao volje. Kasnije su pored prvenstvenih takmičenja i nadmetanja (za njih je trebalo prijavljivati učesnike) u program uvedena otvorena takmičenja i narodna takmičenja. Znači, na otvorenim takmičenjima mogao je da startuje bez prethodnog prijavljivanja svako ko je imao želju da pokaže šta ume i šta može. U narodnim takmičenjima pak prepoznajemo prethodnika naših savremenih kros takmičenja.

Razvoj masovnog sporta, međutim, onemogućavale su društvene prilike. Većina stanovništva Subotice u to vreme živi od poljoprivrede, gde je najviše posla baš onda kada su takmičenja priređivana. U zanatskim radnjama radno vreme traje od zore do mrklog mraka. Tek deset godina docnije Udruženje zanatlija, a i tada vrlo nevoljno, sankcioniše uvođenje dvanaestočasovnog radnog dana. Odmor nedeljom je bio dalek san. On je ostvaren tek početkom devedesetih godina na zahtev klasnoborbenog radničkog pokreta. Mladi zaposleni u zanatstvu i trgovini nemaju vremena da se bave sportom ...

Osamdesetih godina sport je još uvek privilegija jednog uskog sloja. Društvenu osnovu Subotičkog gimnastičkog društva čini izrazito imućna inteligencija. Sportsko društvo Ahil prilikom osnivanja ima četrdeset i četiri aktivna člana, od kojih je četrnaest službenika, devet trgovaca, šest pravnika, tri zemljoradnika, tri učenika, dva zanatlije, dva apotekara, dva lekara, jedan građevinski inženjer, jedan veterinar i jedan novinar. Dakle, i ovde većinu članova društva čine intelektualci iz imućnijih krugova.
Palićka takmičenja odomaćila su i popularisala mnoge sportske grane. Raznovrsnim atletskim, mačevalačkim, plivačkim, veslačkim takmičenjima 1884. godine priključuje se i gvozdeni konj (biciklizam), koji dospeva u prvi plan interesovanja. Od tada se svake godine priređuju biciklističke trke na putu između Subotice i Palića. Kada je 1892. godine izgrađena 225 metara duga asfaltna pista, trebalo je angažovati engleskog „majstora dresera koji je tri puta nedeljno na majstorskom stepenu radio sa sportistima.

Biciklizam je dinamizovao sportski život grada. Intenzivirao je radoznalost i interesovanje mladih. Međutim, to je bio skup sport koji umnožava brige društva. Pokloni, pomoć, doprinosi članova i prihodi od takmičenja ne mogu da pokriju rastuće prihode. Materijalne brige lagano iscrpljuju izvore snaga Subotičkog gimnastičkog društva, ubrzavajući raskid do kojeg dolazi 1885. godine.

Unapređivanje biciklizma zaista je zasluga Sportskog dnaštva Ahil. Ovo društvo tada ima osamdeset i pet potpomažućih članova iz redova različitih nacionalnosti. Njih je Lajoš Vermeš okupio i iz drugih mesta Vojvodine (Novi Sad, Sombor, Senta, Zrenjanin, Srbobran, Stara Moravica, Bačka Palanka), zatim iz Budimpešte i Beograda.

Na spisku potpomazućih članova Društva nalaze se trojica Beograđana: Dušan Popović, činovnik, Petar Trpkov, trgovac i Kojostantin Popović, činovnik. Na osnovu ovih podataka može se lako pretpostaviti da je Lajoš Vermeš imao razvijene sportske veze. Posredstvom tih veza rastao je i širio se glas o palićkim takmičenjima. Priredbe su izrastale i prerastale lokalne okvire. U jednoj molbi Društva Ahil stoji da takmičenja doprinose interesima Subotice, pošto njihovim posredstvom raste renome banje Palić u zemlji i inostranstvu. Ne govoreći o tome da fizička kultura blagotvorno utiče na opšte zdravstveno stanje ...

Međutim, „zvanična" Subotica nije ispoljavala želju da shvati kako je sport stvar od opšteg interesa i da zaslužuje da mu se pomogne. Gradski oci uglavnom hladno primaju molbe Društva. Tako, na primer, u leto 1889. godine odbijaju da doznače Društvu pomoć od 100 forinti stoga što su „računi iscrpljeni". Baš toga leta (4. i 11. avgusta) na programu Palićkih igara nalaze se 23 tačke sa preko 200 prijavljenih takmičara.

(Prijavljeni takmičari! O takmičarima otvorenih, narodnih i utešnih prvenstava i njihovoj publici nije nam ostalo pouzdanih podataka)

Bez pomoći vlasti, pre ili kasnije je moralo da dođe do unazađivanja palićkih takmičenja. Karakteristično je da Lajoš Vermeš koji je 1881. godine igre pokrenuo sa čvrstom namerom da sport učini dostupnim svima koncem osamdesetih godina razmišlja već o tome kako bi od tih takmičenja trebalo napraviti rentabilne poduhvate. Plemenito nadmetanje polako počinje da se komercijalizuje. . .

Uporedo sa izgradnjom svog sportskog centra Lajoš Vermeš je žrtvovao znatna materijalna sredstva i za izgradnju tramvajske pruge, nadajući se da će se time povećati broj gledalaca. Međutim, zahtevi rentabilnih poduhvata nisu se slagali sa karakterom idealnog cilja. Na tom poslu se moglo samo propasti.

Stoga, nužno, dolazi do sumraka takmičenja jer je trebalo povećati cene ulaznica; troškovi su rasli, a gledaoci su želeli sve više i više atrakcija za svoj novac. Proces nazadovanja nije mogao da spreči ni taj veliki sportista Lajoš Vermeš koji je u Subotici, Avinjonu, Dižonu, ženevi, Budimpešti, Bratislavi, Beču, Pragu, Gracu i drugde na takmičenjima osvojio šesnaest kupova, dve stotine i pedeset medalja, stotinu i dvadeset diploma i sto četrdeset lovorovih venaca.

III

Subotičko sportsko društvo (Szabadkai Sport Egylet) osnovano je 12. avgusta 1894. godine. Namera mu je bila da populariše i organizuje „sve oblike" fizičke kulture. Na osnovu njegovog obuhvatnog programa jasno se nazire da je pomalo htelo da bude „zvanično" društvo, stoga se ovo njegovo nastojanje ceni, podržava u Gradskoj kući, mada ne u onoj meri u kojoj se podržavaju učesnici konjičkih trka.

Za razliku od popularnih priredaba Sportskog društva Ahil, pažnja rukovodilaca novog društva usmerena je na zadovoljavanje zahteva i potreba građana i učenika Subotice (uporedo sa razvitkom grada raste i njihov broj). Palićki sportski centar je bio nepogodan za zadovoljenje ovih potreba: nalazio se predaleko od grada, a sem toga, tada još nije saobraćao tramvaj.

Prema tome, trebalo je u gradu pronaći odgovarajuće objekte. U to vreme Mihalj Kenjveš Tot inicira otvaranje sadašnje Aleje Maršala Tita, kako bi Gradski park (Dudova šuma) koji bi se mogao razviti u centar za odmor i rekreaciju postao dostupan svim građanima. Aleja, doduše, nije otvorena, ali je u parku podignuto prvo tenisko igralište, da bi se zatim u proleće 1895. godine demontirala hala za klizanje na terenima ondašnje Rogine bare i prenela u park kao „čekaonica i svlačionica". Predsednik društva Josip Piuković uskoro potom molbom traži dozvolu za izgradju kuglane. „Kao obrazloženje piše on želim da navedem samo to da će se zahvaljujući igralištu za loptanje i kuglani postepeno povećavati broj posetilaca parka . . .".

Podizanjem novih i razvijanjem postojećih objekata Subotičko sportsko društvo učinilo je Gradski park još privlačnijim. U tome je ono imalo i naklonost Gradskog veća. Adminislracija je, u odnosu na sporu efikasnost u poslovanju, molbu Društva rešavala bez ikakvog zakašnjenja i pravljenja smetnji. Nisu izostali ni prvi rezultati. U godini prve olimpijade nove ere (1896) Subotičko sportsko društvo ima već oko četiri stotine takmičara.

Rekviziter i tehnički rukovodilac društva (u stvari trener) zvao se Nikola Matković (Matkovich Miklós, 18641945), koji je ujedno bio tehnički rukovodilac i u Sportskom društvu Ahil. Bio je to svestrani sportista, koji se između 1886. i 1889. godine naročito istakao u disciplinama kao što su: gimnastika, atletika, mačevanje, rvanje i biciklizam. Godine 1888. on je na Palićkim takmičenjima pobednik u ,,bacanju kugle uvis", dok haredne godine osvaja prvo mesto na 10.000 metara u biciklizmu.

Pored Nikole Matkovića u to vreme prve korake čini Ivan Sarić (Szárits János, 18761966), koji će kasnije, 16. oktobra 1910. godine, avionom vlastite konstrukcije, prvi put poleteti iznad Subotice. Kao sin vlastelinskog nastojnika, on se već u desetoj godini, očaran gvozdenim konjem Lajoša Vermeša, odlučuje da će i sam konstruisati nešto slično. Ne zna se tačno da li mu je to pošlo za rukom, međutim, sasvim je sigumo da je 1896. godine u Pečuju postao pobednik na jednom velikom takmičenju.

Naredne godine, na razdaljini od deset kilometara, Sarić je državni prvak. Potom slede duže relacije. I pobede u Subotici, Senti, Novom Sadu, Beču, Budimpešti, Beogradu ... U zoru našega veka u ovim krajevima se pojavljuje motocikl, a potom automobil. Sportistu prijemčivog na gvozdenog konja, odmamila su mašinska čuda. S njima se ubrzalo vreme. Skratile razdaljine. Sarić kao motociklista tri puta osvaja prvenstvo države. Automobilom dospeva u Pariz.. . I konačno, avion!

Nadgrobni spomenik Đure Stantića (Sztantics György 18781918) evocira uspomenu na Subotičko sportsko društvo. U pešačenju na trideset kilometara on 1899. godine postavlja državni rekord. Jula meseca 1900. godine vrlo uspešno učestvuje u sprintu i pešačenju. Naredne godine on je najbolji takmičar na razdaljini od sedamdeset kilometara. Novine ga spominju već kao svetskog prvaka.

Sa vanrednih Olimpijskih igara u Atini 9. maja 1906. godine donosi zlatnu medalju. Na železničkoj stanici ga sačekuje ogromna masa sveta. Ljudi ga podižu na ramena, tako ga nose ulicama uz zvuke duvačkog orkestra, prema centru grada. Na ulicama ga sa prozora ljudi pozdravljaju i kliču mu mašući maramama i šeširima. Kasnije ga prekomerno slave, trojanicama bez kraja i konca.

Takmičare Subotičkog sportskog društva potkraj prošlog veka sve češće pozivaju u unutrašnjosL Pretežno zbog atletičara i biciklista. U leto 1899. godine oni gostuju u Senti, Vrbasu i Novom Sadu. U organizaciji tamošnjeg Biciklističkog društva u Novom Sadu, održano je veliko takmičenje. Nadmetali su se sportisti Segedina, Beograda, Budimpešte i Temišvara. Subotičani ovde stupaju u prve kontakte sa Beograđanima.
Posle toga, 21. jula 1900. godine, sledi gostovanje u Beogradu. O tom događaju pišu čak dva lista Bácskai Ellenőr (Bački revizor) i Bácskai Hirlap (Bački vesnik). Brojna delegacija četrdeset muškaraca i četiri dame stigla je u Beograd brodom. Na pristaništu goste sačekuje velika masa. Program takmičenja obnarodovan je plakatima. Na Topčideru je bilo vrlo mnogo gledalaca.

Subotičani su, navodno, pobedili u svim disciplinama, premda su „neuobičajeni terenski uslovi stvarali ogromne teškoće, a trebalo se suprotstaviti i čuvenim asovima". Štampa je od takmičara posebno istakla Stantića, koji je nadmoćno pobedio u pešačenju. Ivan Sarić je u biciklizmu ostao gotovo bez rivala. Istog dana naveče su pak profesori Lajoš Vermeš, koji je boravio u Beogradu gde je članove kraljevske porodice podučavao u mačevanju, i Nikola Matković priredili demonstracije u mačevanju.

U međuvremenu se dogodilo još nešto, o čemu su novine referisale samo jednom jedinom rečenicom: „Posle svih takmičenja, Subotičani su Beograđanima prikazali njima još nepoznatu igru foot-bell, koja im se veoma dopala". Utakmicu je organizovao Nikola Matković, koji je kasnije ispričao da su loptu poklonili domaćinima i da je sam kralj, ne baš naročito omiljeni Aleksandar Obrenović, rukovanjem nagradio pobednike i fudbalere.

Fudbalska sekcija Subotičkog sportskog društva osnovana je 1890. godine. Prva regularna fudbalska utakmica u Jugoslaviji odigrana jc 22. maja 1899. godine u Subotici. „Utakmica je odigrana na prostoru kod Somborske kapije - piše Bácskai Hirlap - iz nje su kao pobednici izašli Subotičani, jer dok su Halašani napravili samo jedan, Subotičani su napravili čak sedam golova".

Čarobna lopta je iz Vučidola krenula na svoj osvajački put. Nakon nekoliko nedelja dospeva u Sentu, Vrbas, Novi Sad. Šesnaestog jula 1899. godine Bácskai Hirlap piše: ,,Sa radošću konstatujemo da naši mladi ne samo da i sami upražnjavaju ovaj plemeniti sport, nego i sami šire...".

Prva utakmica u novome veku odigrana je 24. jula 1901. godine kod Somborske kapije. (Subotičko sportsko društvo - Mohačko gimnastičko društvo 4:2). Posle nekoliko dana, tačnije 3. avgusta 1901. godine, osnovan je Atletski klub Bačka (Bácska Atlétikai Klub). Novo društvo je želelo da se bavi svim granama sporta, ali je ipak „poseban značaj" posvećivalo fudbalu.

Sa fudbalom započinje novo poglavlje u razvitku fizičke kulture u Subotici. Ne samo zbog publike. Palićke igre su imale mnogo posetilaca, ali su oni tamo mogli da uživaju samo u pojedinačnim nadmetanjima. Strasni popularizator novih sportskih grana Lajoš Vermeš nije se trudio da odomaći kolektivne igre, premda je fudbal upoznao već 1894. godine, štaviše, predavao ga je na Univerzitetu u Koložvaru (Kluž).

Nova timska igra je pružala mogućnost mnogo većem broju mladih da upražnjavaju sport nego što je to bilo slučaj sa individualnim takmičenjima. Pored toga, i publiku je više privlačio fudbal, premda je u početku malo njih razumelo pravila igre. Stoga nije čudo što su gledaoci s vremena na vreme pokušali da se umešaju u sam tok igre. Sudija je naročito nervirao gledaoce koji su 3. septcmbra 1901. godine prvi put platili ulaznice (sedište jedna kruna, stajanje pola krune). Od tada klubovi veliku pažnju poklanjaju zadovoljavanju želja publike.

Tabor navijača se, međutim, samo postepeno uvećavao. Ljudi nisu rado hteli plaćati da bi gledali igre. Na primer, za osamnaesti lokalni derbi 18. maja 1902. godine (Bačka-Sport), štampano je 300 ulaznica, ali je prodato svega 77. Prihod sa utakmice Bačka-Ferencvaroš iznosio je 157 kruna i 20 filira, a izdaci 210 kruna i 35 filira, premda je, navodno, ova utakmica odigrana pred prepunim gledalištem. Na osnovu podataka jasno je da se prihodima od ulaznica nisu mogli pokriti redovni troškovi. Bio je potreban novac, ali otkuda?

Važnu ulogu tada dobijaju doprinosi od članarine. Zbog toga je poneki gledalac, koji je plaćao visoku članarinu, tim do te mere „smatrao svojim" da je od njega stalno zahtevao pobedu. Ako pobeda nije usledila, on bi se naljutio ne želeći više da plaća. Skoro na svakoj sednici uprave Bačke na dnevnom redu se nalazi „pitanje zaostatka". Ivan Sarić nije naprosto stizao da ponavlja kako članarinu treba postepeno ubirati jer će se u protivnom blagajna isprazniti.

U međuvremenu rastu i zahtevi igrača. Zoltan Vagner, talentovani igrač Bačke, februara meseca 1902. godine požuruje klub da nabavi mreže (kako ne bi bilo raspre oko golova). Đula Grubor, najbolji napadač, agituje da se kupe dve fudbalske lopte. (Nije bilo čime da se trenira i vežba.) Izgleda neverovatno, ali je istina, to potvrđuje i zapisnik: do juna 1902. godine igrači Bačke nastupaju u vlastitoj opremi.

Nedostaje sve, a sve treba platiti. Krupne brige oko starta uslovile su pristrasnost i duh klupskog šovinizma. Na različite načine zaprimljeni novac- mecena raspiruje taj duh unoseći u fudbal viruse kapitalističke klasne vlasti. Prastaro je iskustvo da su pitanja fizičke kulture i sporta tesno povezana sa karakterom društvenih odnosa, a u krajnjoj liniji sa borbom klasa, dakle, sa politikom u najširem smislu te reči.

U prvoj deceniji ovoga veka stanovništvo Subotice je povećano za oko deset hiljada duša. Dolazi do promena i u raslojavanju društva. Velika masa poljoprivrednih radnika postepeno se smanjuje i sve brže raste broj industrijskih, zanatlijskih i saobraćajnih radnika i trgovačkih nameštenika. Umnožavaju se preduzeća i pogoni koji zapošljavaju više od sto radnika. Razvijaju se i radničke organizacije.

Tih godina kapitalistički proizvodni odnosi osvajaju sve oblasti ekonomskog živola. Rastu proizvodne snage, jača interesovanje za tekovine tehnike, zaoštravaju se i društvene protivurečnosti a rastu i snage radničke klase. Glavni kriterij društvenih sukoba nije više pritajena trajna napetost izmedu konzervativnog zemljoposedničkog sloja i velike, gladne, odrpane mase radnika vezanih za poljoprivredu, nego društvena diferencijacija nastala usled ubrzanog prodora mobilnog bankarskog kapitala.

Prema izveštaju Radničkog osiguranja ono 1911. godine ima 8.916 članova. Samo u industriji radi preko pet hiljada radnika. Brojčani porast industrijskog radništva uslovljava neprestano jačanje idejnog i političkog uticaja Socijaldemokratske partije, što se ispoljava kroz jačanje tarifnih pokreta, učestalije štrajkove, borbu za biračko pravo, demonstracije i ostale masovne pokrete.

Radnici na svim poljima javnog života, tako i u sportu, zahtevaju mesto i za sebe. To primećuju čak i gradski oci, jer usled srazmerno visokog nataliteta raste udeo mladog naraštaja u strukturi stanovništva prema životnoj dobi. Međutim, u Gradskoj kući smatraju da onaj ko hoće da se bavi sportom treba da ide u postojeća društva. Radi toga gradonačelnik Karolj Biro prepušta Bačkoj vučidolsko igralište, pošto je „omladini zbog širenja sportskih igara potrebno pogodno igralište".

Odista, sport osvaja sve veći prostor. Umnožavaju se sportska društva. Gradonačelnički izveštaj Lazara Mamužića 1899. godine spominje već trideset različitih aktivnih udruženja i društava. Od toga su dva Nimrod i Diana lovačka društva. Telesnim vežbanjem, ako ne računamo konjičko udruženje, bavi se samo Sportsko društvo sa četiri stotine članova. Gradonačelnički izveštaj iz 1900. godine spominje šezdeset i tri različite organizacije, od kojih sest sportskih udruženja.

Odnosi između klubova se, međutim, sve više zaoštravaju. Kroz klupske boje u sport prodiru nacionalističke i klerikalne ideje, što tada na vrhuncu državotvorne mađarizacije odgovara interesima vladajuće klase. „Umesto plemenitog nadmetanja društva se rukovode neprekidnim neprijateljstvima" pisao je u lokalnom sportskom listu Bela Matković, spominjući nekadašnju „slavnu prošlost". Organizovani radnici ne ne žele da se učlane u građanska društva. Stoga 1911.godine osnivaju Subotičko radničko fiskulturno društvo (Szabadkai Munkás Testedző Egyesület). Predsedništvo s poštovanjem umoljava Gradsko veće da mu prepusti teren izmedu fabrike maslaca i plinare „radi održavanja fudbalskih utakmica koje će društvo organizovati." Teren im nije dat. Subotičko radničko fiskulturno društvo osnovano je u okvirima Socijaldemokratske partije. Njegova uprava ima sedište u Radničkom domu (Bácsmegyei Napló, broj od 23. maja 1912. godine), koji se otprilike u to vreme iz Petefijeve ulice seli u današnju Ulicu Maksima Gorkog. Novine malo pišu o sportskim uspesima ovog društva. Takvih uspeha ono nije ni imalo. U stvari, nije ih ni moglo imati. . . Dolaze žarki dani. Tokom marta 1912. godine zaoštravaju se borbe oko biračkog prava. Policija 26. marta na korzu puca na radnike koji demonstriraju. Juna meseca konjička policija krstari ulicama grada, vojska je u pripravnosti. Više nedelja u Subotici vlada pravo opsadno stanje. Policijski kapetan Maćaš Salai na osnovu svake anonimne prijave šalje brahijalnu silu. Teško je zamisliti da je u takvim uslovima radničkom timu bilo dozvoljeno da igra fudbal. U jesen te godine Bačka, koja se nalazila u izvrsnoj formi, pobeđuje jedan budimpeštanski klub. Bio je lep jesenji nedeljni dan, narod je naprosto vrveo Somborskim putem, navijači su bili veoma raspoloženi. Deranci, koji su se načičkali po tramvajima, klicali su Bačkoj. Nekoliko hiljada ljudi više časova se srećno uljuljkivalo, dok su u međuvremenu krvožedni demoni gonili svet u propast.

Posle propasti Dvojne monarhije, u prvim nedeljama i mesecima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Subotici četrdeset hiljada ratnih siromaha i zlopatnika traži hleba. Suprotnosti između gladnih i sitih se ponekad zatežu do usijanja i na dugi rok razbijaju spokoj grada. U takvim uslovima ponovo se pokreće krvotok sportskog života. Onovremena štampa pretežno spominje fudbal. Posle četvorogodišnjeg prinudnog odmora ponovo vaskrsava Društvo železničara, kasnije žAKa (železničarski atletski klub). Obnavlja se Bačka pod nazivom Jugoslovensko atletsko društvo. U Dudovoj šumi deluje Sport. Kasnije se osniva SAND (Subotičko atletsko nogometno društvo). Takođe je formirano i više manjih društava.

Obnavlja se početkom veka formirani Čantavirski atletski klub, a nešto kasnije u Bajmoku Sport klub. To su prva seoska društva u kojima se pored fizičke kulture odvija srazmerno živa kulturna aktivnost. Seoska sportska društva zimi, kada sneg prekrije fudbalska igrališta, ističu se poglavito na planu dramskog amaterizma.

U razvitku subotičkog fudbala, i uopšte uzev sporta, u periodu između dva rata mogu se razlikovati dva različita razdoblja. Prvi period karakteriše ekonomska konjunktura koja traje do svetske krize. Tada se poput gljiva posle kiše množe građanska sportska društva. Subotičko društvo Soko (osnovano 5. oktobra 1919. godine) uprkos svojoj nacionalističkoj orijentaciji, obavilo je vrlo zapažen posao na razvijanju gimnastike.

U vremenu pre ekonomske krize fudbaleri dva vodeća subotička kluba postižu istaknute rezultate i u zemaljskim razmerama. Početkom dvadesetih godina kod Somborske kapije blista renomirana Bačka. Koncem decenije, međutim, tim SAND-a, koji podržava bankovni kapital, donosi slavu u Kertvaroš.

I u ovom periodu klasni odnosi delotvorno utiču na razvitak sporta. Ne samo u životu građanstva nego i u pokretu organizovanih radnika, raste uloga sporta. Premda je svetski rat prekinuo aktivnost Subotičkog radničkog fiskulturnog društva, koje je osnovano 1911. godine i koje je pored fudbala popularisalo i laku atletiku, ono već 1920. godine daje o sebi nove znake života. Međutim, tada dolazi Obznana ...

Trag starog radničkog društva se gubi, ali kako o tome svedoče zapisnici Mesnog sindikalnog veća 1921. godine deluje Sportski klub Metalac (Vasas Sport Club). Jedan radnički list, u stvari Organizovani radnik, u broju od 23. oktobra 1923. godine, u članku o pokretu metalskih radnika spominje Radnički metalski sport klub, u kome su mogli da nastupaju samo organizovani metalski radnici. Rad uprave ovog kluba usmerava i kontroliše Sindikalna podružnica metalskih radnika, a time „postiže dobre rezultate u susretima sa buržoaskim timovima".

Po tonu članka može se zaključiti da su talasi klasne borbe zapljusnuli i teren sporta. Karakteristično je, na primer, da je čuveni SAND, u kome je vladao duh liberalnog građanstva, 1922. godine još u dobrim odnosima sa timom radnika, obećavajući da će u naredne tri godine svakog 1. maja igrati sa Vašašem za plaketu Radničkog doma u Tolstojevoj ulici. Prva utakmica je zaista odigrana, ali nakon toga crvenocrni, očigledno na spoljni pritisak, raskidaju sporazum.

Zaoštravanje klasne borbe u radničkom pokretu prate žestoke idejne i političke borbe. Nakon Obznane komunisti, koji su bili primorani da se povuku u ilegalnost, vode tešku borbu sa nosiocima oportunističkih struja (srednjacima i socijaldemokratima). Oportunisti koriste priliku i nastoje da se ugnezde u radničke organizacije, ali u novim Nezavisnim sindikatima u prvi plan izbija nadmoć klasnoborbenih snaga.

Unutrašnje borbe u radničkom pokretu pokreću i u sportskim društvima proces diferencijacije. Mnogi članovi starog Radničkog sportskog fiskulturnog društva prelaze u SAND. Do sličnih pojava verovatno je dolazilo i u upravi Radničkog metalskog sportskog kluba, pošto je u proleće 1924. godine, na sednici Mesnog sindikalnog veća koje tada ima već komunističku većinu, izrečena prognoza prema kojoj će Vašaš ranije ili kasnije postati građanski klub".

Bilo je nečega u tome jer se od tada ovaj klub više ne spominje. Malo-pomalo, i u zapisniku sa sednice Mesnog sindikalnog veća 14. aprila 1924. godine govori se već o SMTCu (Szabadkai Munkás Testedző Klub Subotički radnički fiskulturni klub). Iza naziva verovatno stoji društvo koje je, prema nekim drugim izvorima, (zvanično) osnovano 1925. godine te je postalo poznato pod imenom Radnički sport klub. Prvog maja 1924. godine tim SMTC-a učestvuje na fudbalskom turniru. Posle dve godine na Bačkinom igralištu je „SMTC u crvenim majicama odmerio svoje snage sa najjačim timovima grada". (Organizovani radnik.)

U ovoj vesti ima izvesnog agitacionog preterivanja jer su u to vreme u Subotici najjači limovi Bačka i SAND, a na pomenutom prvomajskom turniru učestvuju žAK, Sport i jedan mešoviti tim. Nagradu Radničkog doma - statuetu koja prikazuje fudbalera što stoji na podlozi poput mramornog obeliska - predstavnici celokupnog radništva predaju pobedničkoj ekipi železničara.

Te godine (1926) u celoj Vojvodini sportski pokret radnika dobija puni zamah. Klasnoborbeno društvo se osniva u Novom Sadu i Somboru, zatim u Zrenjaninu, Starom Bečeju, Kikindi, Senti i drugde. U subotičkom Radničkom domu u proleće 1927. godine formiran je omladinski tim Radničkog, koji se publici predstavio jula meseca na igralištu Bačke. Nastup „crvenih pionira", prema saopštenju radničkog lista, ostavio je nezaboravne uspomene u duši organizovanih radnika u gledalištu.

U drugoj polovini dvadesetih godina, pod uticajem rastućih društvenih napetosti, još više se produbljuju suprotnosti između radničkih i građanskih sportsicih društava. O tome svedoči članak objavljen u listu Szervezett Munkás 8. avgusta 1926. godine, iz kojeg citiramo sledeću rečenicu:
„Proleterski sportisti, ako želimo da sport postane naš, te da naši rukovodioci ne budu direktori banaka i fabrika, bogati advokati i drugi buržuji, objedinimo se u klasnoborbene proleterske klubove i otuda (iz sporta) počistimo eksploatatorske vlasnike nadničara i robova, koji i ovde i kroz ovo žele da obezbede profite nužne za opstanak svoje klase."

Nije teško između redova prepoznati sektaške crte, kruto poimanje klasne borbe koje je izgubilo iz vida da je i u građanskim društvima porastao broj radnika i nameštenika. Ova politika je u svojoj klici nosila opasnost od izolacije proleterskih klubova. List Szervezett Munkás je predložio i to da Radnička komora sazove jednu konferenciju na kojoj bi se trebalo dogovoriti o pitanju osnivanja saveza vojvođanskih radničkih sportskih društava.

Sa ekonomskom krizom zaključeno je razdoblje velikih uspeha i dinamičnog napretka subotičkog fudbala. Presušuju izvori mecenaškog novca, na utakmicama ima sve manje gledalaca, opadaju prihodi klubova. Ni Bačka, ni SAND više ne mogu da plaćaju onako kao štu su to činili ranije. Stoga jedan deo njihovih igrača napušta ove klubove.

Kriza u prvi plan ističe timove fabrika sa velikim kapitalom i državnih preduzeća. Među njih spadaju žAK, Fako (tim fabrike čarapa) i Električna centrala. Nije slučajno ni to što je početkom tridesetih godina podsavezno fudbalsko prvenstvo u dva navrata osvojio tim Tri zvezde, u stvari klub apatinskog brodogradilišta.

Fabrička društva, čijem su formiranju dosta doprineli i sami kapitalisti, naravno, zbog vlastitih interesa, ipak pružaju mogućnost mnogim radnicima i nameštenicima da se bave sportom. Menja se i društveno raslojavanje fudbalera. Godine 1934. Subotica ima 489 registrovanih fudbalera. Od toga broja 69 su činovnici (14,1%), 41 je učenik (8,4%), a 379 (77,5%) industrijski radnici ili trgovački nameštenici. Ove brojke ukazuju na proces demokratizacije sporta, jer, kako je već rečeno, ranije je velika većina takmičara poticala iz redova imućnijih građana.

„Fudbal je sport širokih narodnih masa, piše dr Adolf Singer u novembarskom broju časopisa Hid 1934. godine međutim, istovremeno vidimo koliko je on, u skladu s tim, podložan opštim promenama ekonomskog života. Podizanje fudbalskog nivoa kreće se uporedo sa konjunkturnim usponom, a njegov nazadak je konzekventna pojava krize depresije." (Članak je objavljen pod pseudonimom Jožef Sende.)

Razvitak fizičke kulture tridesetih godina u opštim crtama karakteriše rastuća masovnost. Svoj procvat doživljavaju gimnastika, boks, a odmah zatim i rvanje, raste interesovanje mladih prema lakoatletskim sportskim disciplinama, preko leta mami voda a zimi led, medu sportovima u dvorani stoni tenis se priključuje glasovitom mačevanju. Na razvitak ili nazadak pojedinih sportskih grana utiču i političke prilike.

Šestojanuarska diktatura nanosi težak udarac progresivnim snagama. Briše demokratske institucije i nemilosrdno proganja radničke pokrete. Oštra sablja diktature obara se na Komunističku partiju Jugoslavije. Zatvori se pune. Ovo razdoblje (I1).") 1933) predstavlja razdobljc vladajuće cliic diktature. Uprkos svemu, ona ne uspeva da presuši ponornicu napretka.

U tom vremenu, i to baš u Subotici, održana je Peta konferencija vojvođanskih komunista, koja ukazuje na moguće i realne puteve napretka. Radnička sportska društva postaju važna žarišta revolucionarnog radničkog pokreta. Komunistima se pruža prilika za uspostavljanje veza u teškim godinama progona i šikaniranja. Oni neguju ideale solidamosti i jačaju borbenu svest radničke kJase.

Šestojanuarski režim takođe deluje na razvitak fizičke kulture. Radi popularisanja i širenja ideje Jugoslovenstva", koju je proklamovao kralj, vlasti delotvorno podržavaju društvo Soko, koje dvadesetih godina uglavnom samo životari. Toj okolnosti grad Subotica može da zahvali nekoliko značajnih objekata koji i posle oslobođenja služe stvari fizičke kulture.

Subotičko društvo Soko 1926. godine kupuje plac na Paliću, gde podiže letnje vežbalište. Ovo vežbalište je prošireno 1930. godine, a zatim modernizovano. Dve godine kasnije, 1932. na Paliću je otvoren najmoderniji sportski centar ovakvog karaktera. Modernizovane su i školske vežbaonice, u kojima se od 1930. godine pa nadalje podiže nivo nastave gimnastike.

Gradsko predstavništvo 26. marta 1931. godine donosi odluku o izgradnji Jugoslovenskog doma (Sokolskog doma). Prema nacrtu budžet za izgradnju ovog objekta iznosio je blizu četiri miliona dinara. Ovaj dom je, kao što je poznato, izgrađen na kraju korza, u parku ispred železničke stanice, naravno, o trošku grada. Sve do sloma Kraljevine Jugoslavije domom upravlja društvo Soko, a nosi ime kralja Aleksandra. Dom je tek posle oslobođenja mogao da ostvari svoju uzvišenu namenu, pretvorivši se u sedište sportova i u dom sportske omladine.

Subotičko društvo Soko počev od 1919. godine organizuje letnje gimnastičke proslave odnosno sletove. Za to je ispočetka najpogodnije Bačkino igralište, ali ono vremenom postaje pretesno. Početkom tridesetih godina polako sazreva misao o izgradnji jednog velikog, savremenog stadiona, što je, u skladu sa zadovoljavanjem zahteva Sokola, realizovano. Novi gradski stadion je svečano otvoren 28. juna 1936. godine, kada je na njemu održan veliki međunarodni sokolski slet.

Interesantno je, medutim, istaći da društvo Soko nije omasovljavano srazmemo rastućim mogućnostima. Sredinom tridesetih godina kada broj stanovništva, zajedno sa žiteljima spoljnih naselja, premašuje sto hiljada broj članova Sokola kreće se oko dve hiljade. Polovina od njih (54,1%) pohađa osnovnu školu. Doduše, tada se na spoljnim naseljima Novom žedniku, Bikovu i Tavankutu osnivaju sokolske čete.

Razloge za tako spori i batrgavi napredak treba tražiti u političkom karakteru Sokola. On je tvorevina režima, donekle vojne usmerenosti, u njemu živi i okružuje ga duh nacionalne isključivosti, koji se skoro graniči sa rasističkom teorijom. Sa zvaničnom, reakcionarnom ideologijom ove organizacije ne slaže se ni većina sportske omladine.

životni put Jovana Mikića Spartaka vodio je iz Sokola u vojne formacije narodnooslobodilačkog pokreta. On je tek u uniformi stare jugoslovenske vojske iskusio da je vladajuća buržoazija plašljiva i nemoćna, da ne ume i neće da brani zemlju. U surovim godinama fašističke okupacije, u vreme velikih iskušenja on shvata gde treba da je njegovo mesto u sudbonosnim bitkama. Postepeno sazreva kao revolucionar i kao takav se laća oružja da se bori za društveno i nacionalno oslobođenje.

Napredni omladinci iz čelnih redova novožedničke Sokolske čete tokom 1936. godine odstranjuju nepodobne konzervativne rukovodioce. Uzde usmeravanja prelaze u ruke komunista. Inače, sokolska organizacija je odgajila izvrsne gimnastičare. Njeni takmičari učestvuju na najznačajni[im sletovima u okolini, u Vojvodini i u zemlji. Staviše, čak i u Pragu.

Iz zvaničnog gimnastičarskog pokreta režima izrasli su revolucionari, borci i vojni rukovodioci visokog ranga. Medu njima su Milutin Morača, narodni heroj. Studentkinja Bosiljka Milićević, čiji su život ugasili žandarmi vlastodržaca (umrla je 14. decembra 1939. godine, nakon ranjavanju u studentskim demonstracijama), bila je takođe član rukovodstva Sokolske čete u Novom žedniku.

Bilo je naprednih Ijudi, boraca i komunisla i u drugim sportskim društvima. Dr Adolf Singer jedno vreme vodi fudbalsku sekciju SAND-a. Roko Šimoković je član uprave šahovske sekcije grafičara. Ciglarskog radnika Balaža Viraga iz Čantavira organi mađarske okupatorske kontraobaveštajne službc naprosto odvode sa fudbalskog igrališta.

U drugoj polovini tridesetih godina zloslutni oblaci fašizma" naznačuju neposrednu blizinu rata. U državi se gomilaju društvene nevolje. život postaje teži, nadnice manje, a redovi ljudi pred fabričkim kapijama sve duži. Oko prenaseljenih sela steže se obruč bede. Radnici i mladi najbolje osećaju da se uzde zemlje nalaze u lošim rukama.

Ovo razdoblje više nije razdoblje bezbrižnih i razigranih takmičenja. Zvezde sa borilišta sve više zamagljuje životne brige, strepnja zbog nesigurne sutrašnjice. To razdoblje karakteriše raslojavanje u pogledu na svet kao i okupljanje naprednih snaga.

U leto 1937. godine u Subotici svoju zastavu razvija napredni omladinski pokret poznat pod nazivom OMPOK Sve više se ističe uloga borbenog Hida. Pod rukovodstvom komunista oživljava rad Svetlosti, udruženja studenata Pravnog fakulteta. U Radničkom domu vri život. Sve snažniji bivaju sindikalni pokreti. Kasnije se u Novom žedniku osniva Preporod (Kulturna zadruga vojvodanskih kolonista.)

Ovaj mnogoslojni pokret organizuje Komunistička partija Jugoslavije na platformi narodnog saveza (Narodnog fronta) i usmerava ga pod rukovodstvom Josipa Broza Tita. Avangarda revolucionarnog radničkog pokreta postaje pogodna za mobilizaciju u pripremanje narodnih masa za predstojeće borbe.

Trebalo se pripremiti za borbu protiv snaga razaranja, za odbranu života. U objedinjavanju naprednih snaga, kao i u svakom masovnom pokretu, svoje mesto dobija i fizička kultura. Odluke Pete pokrajinske konferencije Saveza komunističke omladine Jugoslavije za Vojvodinu iniciraju osnivanje kulturno-umetničkih, prosvetnih i sportskih društava.

Započinje osvajački pohod fašizma. Građani se sve manje interesuju za sportske priredbe. Fudbalska igra postepeno biva sve prizemnija. Društva karakteriše stagnacija, nazadak. Nasuprot tome, u kolonističkim naseljima se razvija masovni sportski pokret u novom duhu.

U okviru Preporoda osniva se Radničko-seljačko-đački sportski klub. I u ostalim kolonističkim naseljima formiraju se slična društva. To omogućava - prema izveštaju lista Mladi radnik - organizovanje susreta i takmičenja. Ovi susreti međusobno zbližuju mlade, razvijaju duh solidarnosti i saradnje.

Ova seoska društva, pored patiniranog, klasno-borbenog SMTC-a (Radničkog), nosioci su progresa u sportskom životu. Ona razvijaju klasnu svest, duh zajedništva, samodisciplinu, budnost, borbenost i sve one ljudske i društvene vrednosti koje, evo, već danas, spadaju među samoupravne tekovine naše socijalističke revolucije.

* * *

Subotički partizanski odred osnovan je u južnoj Bačkoj, u okolini Bačke Palanke, koncem avgusta 1944. godine, i posle nekoliko dana, pod komandom jednog čuvenog sportiste, preko okupirane teritorije kreće u pravcu severa. Tokom septembra i početkom oktobra u subotičkom ataru pokreće i vodi više borbenih akcija. Pre četrdeset godina, 10. oktobra 1944. godine naveče, posle dvadeset sati, iz rejona Skenderova odred je krenuo prema gradu . . .

Fudbaleri Preporoda iz Novog žednika 1936

Fudbalski klub Bačka iz 1931.
Prvi sa leva je Andrija Kujundžić - Čiča, jedan od prvih reprezentivaca iz Subotice

Okupljanje mladih u sportske klubove - sa jedne predratne utakmice 1936.

Biciklistička staza na Paliću 1892. godine

Futbalski klub Čantavir 1934.

Reprezentativci Jugoslavije u biciklizmu - od 1926 do 1936
Ištvan Santo (lveo) i Deneš Erdelji, inače učesnici olimpijada 1928. i 1936.